Sve esnafske nagrade poput “Dobričinog prstena” ili priznanja “Pavle Vuisić” uokviruju njegovu bogatu karijeru.
– Da ovog momenta podvučem crtu mogao bih da kažem da sam od svog života dobio mnogo više nego što sam se nadao i nešto manje nego što sam mogao, kazao je Tanjugu naš proslavljeni glumac Mihajlo – Miša Janketić, koji je nedavno u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu dobio nagradu “Joakim Vujić” za životno delo.
Janketić je u karijeri ostvario niz maestralnih uloga u pozorištu na filmu i televiziji. Najšira publika ga pamti po ulogama u televizijskim formatima “Porodično blago” i “Srećni ljudi”, dok ljubitelji pozorišta još uvek prepričavaju njegove stvaralačke bravure kao što je uloga profesora Vebera u komadu “Mileva Ajnštajn” koji je igran na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Igrao je generale, vladare…ljubavnike ređe… Sve esnafske nagrade poput “Dobričinog prstena” ili priznanja “Pavle Vuisić” uokviruju njegovu bogatu karijeru.
Janketić je ekipu Tanjuga dočekao u svom domu u centru Beograda uz opasku da mu je zrelo doba života u deminutivu i da “još uvek raducka”.
“Kada je dobar dan i nema mnogo vlage, odigram predstavu bez problema”.
Kad pogleda unazad, Janketić vidi ogroman rad koji je, kako kaže, bio osnovna mera za savladavanje bilo koje uloge.
“Glumci su velika sumnjala jer stalno razmišljamo o svrsishodnosti ovoga čime se bavimo. Pa tako i i ja nakon ovih 60 godina provedenih na sceni”, kazao je Janketić.
On, međutim, objašnjava da se davao svakoj ulozi sve što sam imao i uzimao od nje sve što sam mogao.
“Ta razmena je bila obostrana. Nikada ne mogu reći da bih sada drugačije odigrao neku ulogu nego što sam je odigrao.Tog momenta kada sam stvarao neku ulogu ja sam joj poklonjao sva raspoloživa sredstva. U umetnosti se desi ili ne desi ljubav. Kada je ljubav glumci su blagosloveni”, kazao je Janketić.
Popularnost ga je u dugom nizu godina umetničkog stvaralaštva uvek, kako kaže. terala u nelogodu.
“To čime se ja bavim ne zaslužuje toliku popularnost. Kada mislim o tome shvatam da sam bio veoma srećan, jer sam imao neku vrstu tihe popularnosti. Ljudi mi se jave na ulici, pitaju kako sam, nazovu dobar dan i tako…nije bilo vučenja za rukav… Sećam se Mije i Čkalje. Sve to što se njima događalao bilo je nepodnošljivo… Mislim da tako nešto ne bih uspeo da podnesem. Oni su bežali od ljudi na ulici”, seća se Janketić.
On je dobar deo svog javnog života ukrao i podredio ga privatnom.
“To je najbolja investicija koju sam u životu napravio. Više sam dobio nego izgubio. Dobio sam sebe i akumulator…osnovicu iz koje sam mogao da radim nove uloge i da se protom radujem i igram”, kazao je Janketić.
Tvrdi da sebe nikad nje smatrao glumcem.
” Za sebe kažem da sam igrač koji igra sa velikom radošću. Mogućnsot da budem neko drugi je mene vodila od uloge do uloge. Jedva sam čekao da dobijem neku novu ulogu da obagatim svoje iskustvo i galeriju likova koji su i dalje kroz igru živeli u meni. Nikada mi u životu nije bilo dosadno, a to je veliki uspeh za svakog čoveka”.
Imao je sreću, kako kaže, da radi sa vrhunskim rediteljima.
“Miroslav Belović, Mata Milošević… pa onda ovi mlađi Boro Drašković, Egon Savin…Temeljno i dugoročno sam sarađivao sa Dejanom Mijačem, koji me je na neki način i uveo u karaktere. Kada je čovek mlad on igra mlade ljude, onda dođu na red ljubavnici, što sam uvek pokušavao da eksiviram. Bilo mi je praznjikavo da igram ljubavnike. Kada su došle te karakterne uloge stigla je i mogućnost za pravu igru. Bavio sam se i istorijskim velikanima… Oživljavao na sceni i pred kamerama Živojina Mišića, Nikolu Pašića, Staljina, Tita, Marka Miljanova…Za svaku od tih uloga pročitao sam malu biblioteku knjiga o ljudima koje treba da igram”, priseća se Janketić.
Za jednu od najboljih pozorišnih uloga koje je ostvario u karijeri kaže da je u velikoj meri bila zaslužna njegova partnerka na sceni.
“Anita Mančić je igrala Milevu Ajnštajn u istoimenoj predstavi na sceni Narodnog pozorišta. Mnogo sam voleo tu predstavu. Svaki put je bila drugačija Anita Mančić. Bila je bolja i maštovitija iz predstave u predstavu. Dobrog partnera na sceni ne možeš da iznenadiš niti on tebe, nego se uklapanje pretvori u vrhunsku pozorišnu igru”.
Otmica aviona 26. septembra 1981. u kojoj se glumac našao sa još 97 putnika, mogla je zauvek da mu promeni život i prekine karijeru.
“Taj let od Titograda do Beograda pretvorio se u avanturu, mada strah nikada nisam osetio, niti neku naročitu uznemirenost. U Dubrovniku su oteli avion, pa smo stigli na Maltu, onda u Atinu. Pun avion fudbalskog kluba ”Budućnost”, pa sam pitao stjuardesu gde je oružije koje Crnogorci nose za svaki slučaj. Kazala mi je da je sve to u torbama u trupu aviona”, priča Janketić.
Dodaje da je mu je brat od strica kazao da tako nešto nije moglo da prođe bez njega, a na kraju je kaže stigao i u pozorište na zakazenu predstavu’ ‘Tramvaj zvani želja”.
“Nikome nije palo napamet da otkaže predstavu. Dobio sam veliki aplauz kada sam kročio na scenu. Publika je bila na nogama “, kazao je Janketić.
Gluma je za njega, kaže bila izazov, kreacija, ali i odbrana i beg.
“Tokom 1944. godine ostao sam bez oca, majke, brata i sestre…To je nemoguće prevazići. To je nešto što me prati celog života, ma koliko sam bio vešt, uspešan i veseo…To je trauma koja ume da povuče u neko stanje koje nije zgodno. Bavljenje glumom je bilo moj beg iz tih stanja. Sakrio sam se iza pozorišne zavese od svega toga…Išao sam iz jednog u drugi život na sceni i tako zaboravljao na lične tegobe…”, priča Janketić.
Porodicu je počeo da “pravi” tek u 38. godini, a svojoj je deci, kaže, dao imena njegovih dragih nestalih i povratio ” brojno stanje porodice…” Njegov sin Marko Janketića je glumac, kaže, po sopstvenom izboru.
“Niti sam odgovarao, niti nagovarao da postane glumac. Samo sam predočio koliko je nesiguran taj naš posao. Materijalno i duhovno. Pomislio sam onda, pa i pravnici i elektrotehničari mogu da budu u situaciji da nemaju posla”.
Prema njegovim rečima nikada u Beogradu nije bilo toliko dobrih, talentovanih i posvećenih glumaca i glumica kao što je danas.
“Nema dobrih predstava i to je pravo pitanje o budućnosti pozorišta kod nas. Ne želim da banalizujem celu ozbiljnu priču oko pozorišta pa da kažem da nema dovoljno para za kulturu. Ako nema dovoljno novca, u našoj branši je uvek postojalo dovoljno ljubavi i entuzijazma”, primećuje Janketić.
On je svedok, kako objašnjava, da nikada za njegovih 60 godina na sceni, pozorište nije bilo u nekim fantaštičnim uslovima.
“Ali nikada se umetnost nije rađala na novcu već na talentu, na daru, na entuzijazmu…”, zaključio je Janketić.
