Upečatljiv lik inspektora Pavlovića u seriji “Psi laju, vetar nosi” tumači Nedeljko Bajić. Glumac otkriva kako ga je prijatelj, inače načelnik jedne policijske stanice u Beogradu, pozvao da se javi na dužnost.
Nedeljko Bajić za “Blic” priča još i zbog čega se opredelio za glumu iako je po struci diplomirani ekonomista, ali i ko je veći kritičar, tata Radoš Bajić ili sestra Jelena Bajić Jočić.
Koliko je uloga inspektora Pavlovića drugačija od svega što ste do sada igrali?
– Serija obiluje zanimljivim karakterima, a inspektor Pavlović je jedan od njih. Uloga je vrlo interesantna, Radoš ju je odlično napisao i od nje je moglo svašta da se pravi, a Jelena i ja smo napravili lik koji je intrigantan. Pavlović nije baš klasičan policajac. Vise liči na ljude koje juri i ganja, ali je u suštini pošten ili možda nije.
Zanimljivo je da samo posle nekoliko epizoda prikazivanja, pojedini policajci vas smatraju stvarno kolegom. Šta vam kažu kada vas sretnu?
– Ja sam se trudio da mi se veruje. Ako se liku veruje, onda to znači da je cela stvar uspela. Meni je drago da se ljudima dopada lik koji smo napravili i prijaju mi komplimenti koje dobijam za ulogu, ali i oni koje dobijamo svi mi za seriju. Veliki trud i rad je uložen u ceo projekat. Tačno je da mi je naš drug, koji je pravi policajac i načelnik jedne policijske stanice u Beogradu, rekao da se javim na dužnost odmah u ponedeljak, posle prvog subotnjeg emitovanja. Još se nisam javio. Moraću da odem, doduše, na kafu.
Kako ste se pripremali za ulogu?
– Nisam se previše pripremao. Što je glumcu jasnije šta treba da igra i koga treba da igra, to će ta igra da bude bolja i verodostojnija. Najgore je kada glumci ne znaju šta treba da rade. To se odmah vidi. Ja sam oduvek umeo da se stavim u tuđ položaj, da gledam na stvari i iz vizure nekog drugog, ne samo iz svoje. Mislim da je to jako važno za kreiranje lika.
Dvadeset dve godine je prošlo od vaše prve uloge na TV u filmu “Treća sreća”. Kako je došlo do toga da se okrenete glumi, s obzirom na to da ste diplomirani ekonomista?
– Ta prva uloga je bila više dečački izlet u nešto nepoznato i novo nego uloga. Tada sam imao sedamnaest godina. Ja glumim zato što to volim. Pred kamerom sam zato što sam u jednom periodu svog života snažno želeo da mi gluma bude osnovni poziv. Nisam tada krenuo tim putem i mislim da je to iz mnogih razloga dobro. Sa druge strane, imam tu privilegiju da mogu i danas time da se bavim.
Da li vam je zahtevniji producentski ili glumački posao?
– Glumački posao je lakši samo u delu što kada ste glumac imate privilegiju da isključivo mislite na lik koji treba da odigrate i ništa pored toga ne mora da vas interesuje. Kada ste producent, morate da smislite, organizujete, pratite svaki detalj svih procesa koji se događaju na putu od slova na papiru nekog scenarija do finalnog proizvoda, filma ili TV serije.
Ko je veći kritičar, tata glumac ili sestra reditelj?
– Svi mi smo jako složni i mnogo se volimo. Svaka kritika je dobronamerna i ima za cilj to da cela stvar bude bolja nego što jeste, bez obzira na to o čemu i kome se radi. Mi smo tim.
Da li biste voleli da i vaša deca krenu dedinim stopama?
– Znam mnoge priče naših prijatelja glumaca. Ničiji roditelji nikada nisu oduševljeni činjenicom da njihovo dete želi da bude glumac ili glumica. To opet govori mnogo, pogotovo kada je naša zemlja u pitanju, ali to je velika i ozbiljna tema. Neka moja deca biraju šta žele, ja ću im uvek dati podršku.
Kada ćete nagovoriti suprugu Ivonu da se i ona okuša u glumačkom poslu?
– Verovatno nikad. Ivona je važan deo tima iza kamere, kao što su to sestra Jelena, zet Peđa i majka Milena.
Planirate li da snimite album?
– Ja volim muziku i ona je trebalo da bude moj život, ali nije. Zato se bavim time kad god mogu. Biće i ovde nekih lepih stvari uskoro, ali o tome ćemo drugi put.