Dragomir Bojanić poznatiji kao Gidra obeležio je jednu glumačku epohu. Njegovom talentu su se divili mnogi širom bivše Jugoslavije. Iako nije bio diplomirani glumac, legenda domaćeg filma ostaće upamćen kao jedan od najboljih naših glumaca.
Čuveni Gidra rođen je 13. juna 1933. godine u Kragujevcu, a u najranijoj mladosti život ga je postavio pred najveće izazove, pošto je nakon Drugog svetskog rata izgubio oba roditelja i ostao siroče. Gidrina majka Novka umrla je od tuberkuloze, a kada je glumac imao devet godina, streljali su njegovog oca Jocu koji je bio oficir srpske vojske.
Gubitak porodice nije uspeo da slomi njegov duh, pa je u rodnom gradu završio srednju školu za preradu mesa, voća i povrća, a kasnije je u šali ovu obrazovnu ustanovu nazivao i konzervatorijum. Nakon mature, godinu dana radio je u fabrici konzervi Crvena zvezda, ali ljubav prema umetnosti i sceni bila je jača od svega.
– Po profesiji sam zanatlija. Imam kvalifikaciju stečenu u STŠ Kragujevac, hemijsko-tehnološki odsek. Glumom sam počeo da se bavim po potrebi službe, u kragujevačkoj fabrici konzervi Crvena zvezda. Zatim sam preko amaterskog pozorišta Sveta Mladenović došao u Kragujevačko narodno pozorište, čiji sam član dugo bio – govorio je glumac u jednom intervjuu s početka sedamdesetih godina prošlog veka.
Na početku karijere, jednu od važnijih uloga odigrale su baš njegove kolege iz pozorišta u Kragujevcu. Naime, oni su zajedničkim snagama prikupili finansijska sredstva kako bi Gidra mogao da nastavi studije dramskih umetnosti. Već 1955. godine započeo je filmsku karijeru i to epizodnom ulogom u filmu Žike Mitrovića Ešalon doktora M, nakon koje je usledio bogati kinematografski opus. Noseće uloge i značajnije role odigrao je u više od trideset domaćih ostvarenja, a uporedo sa zavidnom karijerom u Jugoslaviji, izgradio je svoje ime i van našeg regiona.
– Snimio bih do danas 20 Žikinih dinastija. Međutim, Gidru ne može niko da zameni – rekao je nedavno Zoran Čalić, autor Žikine dinastije.
I pored mnogobrojnih poslovnih angažmana, daroviti i uvek nasmejani umetnik uvek je imao vremena za svoje najmilije. Naime, na studijima glume, na svojoj klasi upoznao je dve godine stariju koleginicu Ljiljanu Kontić, s kojom je od tada bio u vezi. Svoju romansu Ljalja, kako je Gidra često od milošte zvao svoju dragu, i glumac održavali su i posle studija dok je ona bila u pozorištu u Užicu, pa zatim u Vršcu. Venčali su se 1966. po njenom povratku u Beograd, a četiri godine kasnije dobili su i ćerku Jelenu. Suprugu i bebu glumac je dočekao ispred porodilišta sa troja kola punih muzičara iz Skadarlije. Ljiljanina i Gidrina ljubav često je poprimala obrise filmskih obrta, pa se jedan od najcenjenijih parova rastajao čak dva puta, ali su se na kraju, kada bi prošle nesuglasice, uvek vraćali jedno drugom. A njihovi bračni brodolomi bili su jedno vreme stalna tema dobronamernih šala u bifeu pozorišta i Klubu književnika. Svako Ljaljino i Gidrino pomirenje slavna Mira Stupica proslavljale je i slala im čestitke.
– Nisam verovao da mogu biti tako upecan. Kada sam bio mladić, nisam mogao ni da pretpostavim da ću jednog dana biti toliko vezan za porodicu – govorio je umetnik. Koji skandali su obeležili ovaj brak
Bojanić je bio omiljen među svojim kolegama, ali i novinarima i ugostiteljskim radnicima koji su ga dočekivali s osmehom kad god bi se pojavio u nekoj od čuvenih prestoničkih kafana. Bio je čovek iz naroda, pa je možda baš zato i najbolje dočaravao mentalitet ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Umeo je i voleo je da se veseli i druži sa prijateljima, a neke od provoda sa Gidrom još pamte njegove kolege.
– Veliki glumac i izuzetan čovek. Imao je impozantnu lepezu uloga, od ozbiljnih, dramskih, u Valteru ili Otpisanima do komičnih. Moje poslednje sećanje kada je o njemu reč vezano je za naše druženje sa suprugama na Breninoj svadbi. Proveli smo divno veče – priseća se bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović. Kao što su bili različiti po svom temperamentu i glumačkim ostvarenjima, Ljalja i Gidra bili su potpuno drugačiji kada su bila u pitanju politička zbivanja u zemlji. Naime, glumac je pomno pratio sva dešavanja čitajući dnevnu štampu i slušajući vesti i vrlo glasno se nervirao, dok je njegova supruga bila umnogome smirenija. Čuveni Žika Pavlović vredno je radio i početkom devedesetih godina, a njegovo poslednje ostvarenje bilo je Obračun u kazino kabareu. U vreme raspada bivše Jugoslavije, glumac koji je bio omiljen kod svih naroda i narodnosti, razboleo se od raka jednjaka. Tokom lečenja bio je smešten na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, a u ovoj ustanovi još se prepričava umetnikov vedar duh. Ni u poslednjim danima života nije mu manjkalo smeha, a doktori su ga često zaticali, kao u centru amfiteatra, među ranjenicima koje je zabavljao svojim anegdotama. Preminuo je 11. novembra 1993. godine, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Njegova supruga Ljiljana Kontić poživela je dvanaest godina posle odlaska čoveka svog života, a preminula je 17. jula 2005. i sahranjena je pored svog supruga na Novom groblju. Uspešni umetnici iza sebe su ostavili ćerku Jelenu koja je svoj život izgradila daleko od svetla scene i ona danas na najlepši način čuva uspomenu na svoje roditelje. Kažu da legende ne umiru i to se sa sigurnošću može reći za Dragomira Bojanića Gidru. Dok god na našim prostorima ima duha, do tad će i živeti uspomena na ovog umetnika koji je na najlepši način dočarao jugoslovensku dušu i s ove distance neka srećnija vremena.
