Zadrugarkina životna priča ledi krv u žilama.
Zadrugari su noćas imali zadatak da pred svima priznaju na šta su u životu ponosni, kao i zbog čega se najviše kaju.
Zbog životne ispovesti Aleksandre Nikolić svi zadrugari su zanemeli. Ona je otkrila da je bila u vezi sa jednim moćnim čovekom koji je psihički i fizički maltretirao.
– Čime se ponosiš? – pitala je Ivana.
– Ponosna sam što sam postala majka, imala sam jako tešku trudnoću i jedva sam preživela porođaj. Ona mi je sve na svetu. Ponosna sam i što sam izašla iz sveta krimimala i droge, ne znam ni kako sam izašla. Ponosna sam što sam živa i što mi je Bog dao priliku da dobijem dete. Kako sam živele, dobro je da stojim sada živa ovde. Ponosna sam što sam izašla iz tog sveta. Pobedila sam sebe u svim mogućim porocima, sve sam videla u životu – rekla je Aleksandra.
– Nisam ponosna na to što sam trpela jako fizičko i psihičko nasilje, sigurno snosim te posledice. To je verovatno ta moja impulsivnost, Ivan je rekao prvog dana da imam neku traumu i bio je u pravu. Sada reagujem i na sitnice na koje možda drugi ne bi reagovali. Ne dam više na sebe, doživela sam strašne batine, tukli su me kao muškarca, pucali su u mene i visila sam sa trećeg sprata. Ne znam zašto sam to sebi dozvolila – nastavila je ona.
– Je l’ si se ti našla u toj situaciji ili si sama bila učesnik nekih radnji? – pitala je Šopićeva.
– Niakda nisam bila učesnik. Živim sama od 16. godine, potrošila sam pola miliona evra i nemam ništa. I dalje sam podstanar. Živim lepo od danas do sutra, imam dete. Ušla sam mlada u vezu sa čovekom koji se bavio kriminalom, imao je 13 dela iza sebe, 13 ubistava. Nisam se toga plašila i dobijala sam batine, jer nisam ćutala. Nisam smela da iznosim svoje mišljenje, dobijala bih batine. Uzeo bi kaiš, skinuo bi me golu i tukao me je, dok se skoro ne onesvestim. Bilo je pucanja i groznih stvari. Teško je da me razume neko ko je imao normalnu porodicu i normalno odrastanje. Bila sam nezaštićena, nisam govorila to nikome i nisam mogla da odem iz toga, jer je to bio neko mnogo moćan. Njega su ubili kad sam imala 23 godine, ja sam imala tu sreću da tada ne budem sa njim – odgovorila je Aleksandra.
– Jako sam ga volela, ubedio me je da sam te batine zaslužila. Pitala sam ga zašto to radiš, on je umeo da plače. Verovatno je imao neki poremećaj. Njega su ubili, meni se tu srušio ceo svet. Bio je stariji 20 godina od mene, ali našli smo se. On je imao problem sa nasiljem, nisam mogla iz toga da se iščupam. Nekad čovek ne može da ode, mlad si i bojiš se posledica. Moj otac je 45 godina radio u policiji, moja majka je bila živahna, da sam im nešto rekla to bi krenulo loše. Da sam to rekla roditeljima, završilo bi se loše. Kad su njega ubili, svi su počeli da pričaju svašta, ali niko mi nikad nije rekao ništa u lice. Govorili su mi da sam se spasila, ali patila sam deset godina za njim. On mi je poslao poruku: “Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio” i posle tri minuta su ga ubili. Dugo mi je trebalo da shvatim da njega nema. Kada sam se porodila, imala sam težak porođaj, pritisak mi je bio 210… Kada sam se popela na odeljenje, bila je baš ta pesma koju je on meni poslao pre smrti. Tada sam shvatila da moram da stavim tačku na to. Ljudi mi kažu da sam jaka žena, ali ja mislim da sam slaba – rekla je Nikolićeva.
– Bila sam u vanbračnoj zajednici sa najboljim prijateljem sa kojim sam se družil od 15 godine, ali kad smo dobili dete, to se promenilo. Žena nikad ne zna kakav je muškarac, dok ne ostane trudna. On nikad nije bio tu, moja trudnoća je bila katastrofalna. Otišao je sa drugom ženskom na Ibicu, a meni je govorio da sam debela kao trudnica i da ću crći od raka zbog nervoze. Bio je manipulator, zlostavljao me je psihički. Nismo ni u kakvim odnosima. Proganja me šest godina, ne znam ni kako ću da ga se rešim. Čim sam rekla da dolazim ovde, pretio mi je nekim slikama i snimcima, ali briga me. Želim mu sve najbolje jer imam sa njim dete, ali on meni ne – rekla je zadrugarka.
Detaljnije pogledajte u nastavku:
Izvor: srbijadanas.com
