Otvorio dušu!
Film “Heroji Halijarda” predstaviće se ove nedelje u Talinu prvi put i svetu, a u ovom ostvarenju i ratnom spektaklu zapaženu ulogu ostvario je i Milan Vasić.
Miljenik publike i sjajni komičar oživeo je lik kapetana Rakovića, a za Kurir evocira uspomene sa snimanja i govori o susretu sa Žarkom Lauševićem.
– U poslednjih desetak godina nemamo tako često priliku da igramo u ozbiljnim filmovima. Zapravo, takvi filmovi se ne snimaju često. Mislim da ova uloga može da bude prekretnica u mojoj karijeri – kaže Vasić.
Krenuli ste kod Samardžića, ali su vam onda davali samo komične uloge?
– Istina. Ljubiša Samardžić mi je dao dobre šanse da na početku karijere igram dramske uloge. Međutim, onda je krenula komedija, narod voli komičare, i to te preuzme. Srce mi je puno zbog ove uloge, nije glavna, ali je jako dobro napisana. Bitna je za ceo film i ozbiljno je dramska. Spremao sam to nekoliko meseci, u više navrata sam razgovarao sa Radošem. Imao sam tri strane za prvi dan, a osećaj kao da imam 300. Želeo sam da dam sebe sto posto. Retko koji film može da se pohvali da nema slaba glumačka mesta, čak ni sa mladom ekipom.
Delili ste kadar sa Žarkom Lauševićem. Da li ste imali tremu?
– Imao sam tu čast da zaigram u kadru sa Lauševićem, koji je za mene najbolji glumac svih vremena. Bilo je treme dok se nismo upoznali. Nastupio je kao da smo radili pet filmova do sada. Pokazao je svu veličinu koju ima. Baš sam uživao tog dana. Jesam ja tada imao dosta teksta, ali je bilo posebno. Igrati rame uz rame sa Laušem je neverovatno. Onaj ko je to doživeo razume o čemu pričam.
Kolege su istakle da im je jahanje bilo najteže. Kako ste se vi snašli u toj situaciji?
– Nije mi bilo problematično. Ozbiljan sam jahač za jednog glumca. Pet godina već svakog dana jašem, a jedini sam na setu imao nezgodu da me konj zbaci sa sedla. To je bilo u prvom kadru. Sve je to za čoveka. Pad nije bio strašan. Uživao sam sa konjima, snimao bih stalno sa njima.
Šta vas je privuklo ovoj ulozi?
– Ratne filmove obožavam i dan-danas, pogotovu naše. Gledam svaku reprizu iako sam gledao filmove po 90 puta. Naša istorija je prezanimljiva i volim je. Najviše poštujem i cenim Prvi svetski rat i najviše bih voleo takve filmove. Ceo događaj je mnogo moćan i jak, ljudi su strašno propatili. Generalno, uniforma srpskog vojnika mi jako prija. Kad sam čuo da ću igrati, dugo sam razgovarao s ljudima. Video sam da imam dosta fizičke sličnosti sa Rakovićem. Podelio sam sliku iz filma i nisam napisao koga igram, a ljudi su me pitali da li je to Raković. To mi puno znači. Mogu ja i bez puške da igram vojnika, ali srpskog vojnika, nebitno u kom ratu je učestvovao, od cara Dušana do Košara, uvek bih rado igrao.
Na početku karijere igrali ste u seriji koju je režirao Ljubiša Samardžić, a sada je to Radoš Bajić. Kako je to kad glumac režira? Koliko se razlikuju vaša iskustva?
– Obojica savršeno rade sa glumcima, jer znaju šta žele i, dok to ne dobiju, gledaju da to izguraju do kraja. Kad krene scena i vide da pogrešno igramo, ne govore to pred svima, nego te pozovu na razgovor, i kao kolege ti najumiljatije objasne šta žele. Cela ekipa “Kontrast studija” od prvog dana je bila savršena. Svaki čovek, od kafe-kuvarice do statiste, ispoštovan je na najbolji mogući način. U takvoj situaciji se osećaš kao pravi filmski glumac. Kad ste tako poštovani i dobijate toliku ljubav, nemoguće je da ne date sve od sebe.
Mnoge kolege sa kojima ste sarađivali na drugom delu filma “Zona Zamfirova” nisu isplaćene. Da li se nešto promenilo u proteklom periodu?
– Nisam isplaćen nijedan dinar. Mislim da sam čak i u gubitku. Rekao sam producentu da me se ne plaši jer ga neću tužiti. Jedino treba da se plaši boga, jer on sve vidi. Svako može da prevari nekog. Dao sam sto posto od sebe, uživao sam u snimanju, ali da tako nešto neko uradi, besmisleno mi je. Pogotovu glavnom glumcu koji je nosio ceo film. Jadno je to. Svima kažem da me se ne plaše, neću da se bunim.
Živite i radite na Kosovu. Kako razumete trenutna dešavanja u našoj južnoj pokrajini? Plaše li vas sukobi i nemiri?
– Ne plaši me. Celo leto sam proveo na Kosovu i Metohiji, na Šar-planini. Tri meseca sam snimao autorsku emisiju, kojom želim svima da predstavim našu planinu kao nešto najlepše. Tokom snimanja te emisije obilazio sam Kosovo uzduž i popreko. Ljudi me vole i poštuju. Na Kosovu me gledaju kao njihovog ambasadora. Idem stalno u Metohiju, posećujem decu koja igraju folklor, slikam se sa njima. Obećao sam deci iz Velike Koče i Orahovca da ću se potruditi da dobiju trenerke za fudbal. Uspeo sam uz pomoć mog prijatelja, fudbalera Nenada Krstičića, da obezbedim trenerke za 70 dece. Pokrenuo sam humanitarnu akciju za jednog čoveka iz Gotovuše na Šar-planini koji nema oba bubrega. Na računu je imao 2.000 evra, a bilo mu je potrebno negde oko 70.000. Uspeo sam da obezbedim skoro ceo iznos, čak sam prodao i Bogdanovićev dres. To mi je jako lepo.
Što se tiče dešavanja u proteklom periodu, ne znam šta bih komentarisao. Niko ne komentariše šta tačno je bilo. Lično nisam upoznat sa tim šta se tačno dogodilo. Bio sam na Kosovu tog dana kada se sve to dogodilo i verujte mi da o svim dešavanjima na Kosovu čujete prvo vi u Beogradu, pa tek onda mi. Kum iz Beograda mi je rekao šta se desilo. Nisam ni pomislio da odem. Zbog tog događaja sve ture koje su bile predviđene po manastirima su otkazane jer su ljudi odustali. Išao sam u Dečane, Pećku patrijaršiju… svuda sam išao i bilo je prazno, jer su se ljudi malo uplašili. Ponosan sam na to što toliko lepo predstavljam Kosovo i Metohiju da posećuju Šar-planinu.
Vaše matično pozorište je u Prištini. Nikad niste došli u Beograd.
– Mogao sam u jednom trenutku da biram pozorište u Beogradu. Kad je Tasovac bio ministar kulture, gledao je našu predstavu u Gračanici. Posle izvođenja prišla mi je njegova asistentkinja i rekla mi je da izaberem pozorište u kojem želim da radim u Beogradu. Odgovorio sam joj da ne želim nijedno. Zbunila se. Tad sam imao oko 35 godina i rekao sam joj da ne želim u tim godinama ponovo da dokazujem u Beogradu kakav sam glumac. Atmosferu koju imam u svom pozorištu garantovano nemaju druga. Kad krenemo na predstavu, mi se u autu šalimo i pevamo, to niko ne može da mi da, jer ne može da se kupi. Ukoliko sve bude kako treba, ostaću do penzije u Prištini.
Šta je sa vašom muzičkom karijerom?
– Muzikom se bavim sebi za ljubav. Izbegavam menadžere. Otkrio sam da narod voli kako pevam i moje pesme. Pevam o tome gde sam rođen. Snimio sam tri pesme, jedna je moja i dve sam obradio. Sad sam snimio još jednu, koja treba da izađe na zimu. Treba da razgovaram sa Miroljubom Jevtićem, svojim piscem, da napravimo još jednu. Davaću ih narodu. Onog momenta kad budem video da imam dosta svojih pesama, napravio bih koncert, ali da bude kulturiška, sa dobrim orkestrom iza mene.
Kurir.rs Ljubomir Radanov
